Intervju koji ćete prepričavati: "Mislili su da su nedodirljivi, to je u nama probudilo neki dodatni bes, dodatni inat i želju"

06.07.19 | 15:30
Instagram

Posle malo dužeg vremena ponovo se vraćamo na naš portal, sa proširenom ekipom. Mnoge tehničke probleme smo imali, ali je sada sve to iza nas. Svaki veliki početak sa sobom mora da donese nešto spektakularno, a to će biti slučaj i sa nama. 

Za sagovornika smo imali čoveka koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Milan Gurović je jedna košarkaška veličina, igrač koji je mnogo toga dao našoj košarci i mišljenje naše redakcije jeste da mu mi kao narod nismo dovoljno uzvratili! Svetski i evropski šampion! Jedan od idola iz te generacije! Hvala ti Milane na izdvojenom vremenu i prilici da sa tobom razgovaramo o svemu što nas zanima! Bila nam je velika čast i zadovoljstvo!  

DDK: „Kako si se odlučio da sa borilačkih veština pređeš na košarku?“ 

Milan Gurović: „Ja, pošto sam iz Novog Sada u njemu je u to vreme bio popularan Kung-Fu, svi moji drugari su išli na njega, pa sam se i ja eto odlučio. Pravo da ti kažem, tada nisam ni znao da postoji taj sport. Od neke devete do dvanaeste godine išli smo u jednu osnovu školu na te časove. Bio sam i tu dobar i smatram da je to bila dobra podloga za košarku. U dvanaestoj godini počeo sam da rastem naglo te sam jednog leta primetio da su mi svi ti drugovi već do ramena. Smatrao sam da nema smisla da nastavim sa Kung-Fuom i da mora da postoji još neki sport. Odbojka mi nije ni na kraj mozga bila, video sam da postoji košarka i rekao sam to je to. Konkretno, gledao sam utakmicu Partizan-Jugoplastika u Hali sportova i posle nje počela je ta ljubav koja i danas traje a trajaće dok sam živ.“ 

DDK: „Rano si došao da treniraš i igraš u NAP-u, on se u to vreme takmičio u 2. ligi tadašnje Jugoslavije, kako se jedan petnestogodišnjak osećao među seniorima?“ 

Milan Gurović: „Prvo, drago mi je što znaš za to i što si me pitao. To je bilo 1990. godine, ja sam 1975. godište, znači sa 15 godina sam dobio poziv od Dragana Kecojevića glavnog trenera NAP-a koji je igrao 2. ligu stare Jugoslavije. Da napravim neko poređenje, tada je ta 2. liga Jugoslavije bila jača nego sadašnja ABA 1, dok je 1.liga bila Evroliga u malom. Zašto kažem to? Tada su naši klubovi bez problema osvajali evropska takmičenja, i to sve sa dmaćim talentima sa naših prostora. Ja sam u tu vatru ušao relativno mlad, kalio se, trenirao sa momcima koji su biliduplo stariji što je bilo veliko iskustvo za mene. Pored treninga koje sam 2 puta nedeljno odradjivao sa njima, igrao sam utakmice za KK Novi sad koji se tada takmičio ligu ispod nas. Tu sam isto sa seniorima igrao 40 minuta i to mi je dosta pomoglo da unapredi svoju igru.“ 

DDK: „Sa 17 godina si otišao u Grčku, kako je izgledalo to novo iskustvo?“ 

Milan Gurović: „Da, završio sam prvu godinu srednje škole kada sam otišao tamo. To je bila jedna druga dimenzija u svakom smislu te reči: novi ljudi, nov način života. Tada je još počeo i rat: embargo, nestašica hrane, nestašica svega. To me nije na svu sreću pokolebalo. Mene je snimio jedan Grk, menažer koji je tada studirao u Novom Sadu na fakultetu a pričao naš jezik. Komunicirali smo tako na srpskom jer ja tada nisam znao ni jedan drugi jezik, nije kao sada kada svi klince šalju na engleski. Kada sam otišao u Grčku ništa nisam znao na grčkom, sada ga naravno dobro znam jer sam kao mlad otišao tamo i muka me naterala da ga naučim.“ 

DDK: „Igrao si prvo za mlađe selekcije, kako su te primili u timu?“ 

Milan Gurović: „Ovako, primili su me lepo, dobio sam posle određenog vremena i njihov, grčki pasoš, u toj sezoni došli smo do polufinala koje smo izgubili od Panioniosa. Naravno, na početku sam igrao za mlađe selekcije ali sam trenirao sa 1. timom. U to vreme trener je bio čuveni Kostas Spolitis koji je nažalost preminuo pre par meseci. To je trener koji je 1987. godine sa Grčkom bio prvak Evrope, tada su u ekipi bili: Nikos Galis,Janakis, Vasulas. Tada nam je on bio trener u Peristeriju. Peristeri je tada važio kao i sada za top 4 tima u ligi. Imao sam sreću da me je uzeo klub koji je imao fenomenalne uslove, kao i sada što ima i koji se dobro odnosio prema igračima.“ 

DDK: „Spomenuo si državljanstvo, je li bilo pokušaja sa njihove strane da te ubace u reprezentaciju, da zaigraš za Grčku? Jesi li ti razmišljao o tome?“ 

Milan Gurović: „Kako ne, bilo je, bilo je poziva od strane njihovog saveza. Konkretno: Stojaković, Tarlać, sadašnji trener Zvezde Milan Tomić i ja imali smo ponude, možda čak i blagi pritisak da zaigramo za njih (Grčku). Mi smo to svi vešto izbegavali jer naravno, srce vuče tamo gde si rođen. Ne mogu da pričam u njihovo ime ali, niko od nas to nije želeo iako je Grčka bila naša druga domovina koja nam je eto i ukazala tu šansu i ja sam joj i zahvalan od srca. Mi smo se u Grčkoj razvili kao igrači, ne u Srbiji i Peristeri je moj drugi dom, moja druga kuća, uvek sam dobrodošao tamo i drago mi je što je tako. Naravno ja sam uvek hteo i zamišljao da igram za tada Jugoslaviju a sada Srbiju.“ 

DDK: „Tokom tvoje bogate karijere promenio si dosta klubova, koji je ostavio najbolji utisak na tebe?“  

Milan Gurović: „Pa vidi, definitivno je to Barselona u kojoj mi je selektor Sale bio saigrač, a sa kojom sam u mojoj prvoj godini tamo bio prvak ACB lige i to smo učinili bez poraza i te godine smo uzeli ULEB kup, sadašnji Evrokup, menjalo se ime tokom godina. Mislim da je Barselona pored Unikahe u kojoj sam isto igrao Evroligu najbolji klub u kom sam igrao kad se sve sabere i uslovi, organizacija i grad.“ 

DDK: „Kad smo već kod ULEB kupa, kakav se to rat vodio između njega i FIBE?“ 

Milan Gurović: „Joj, vidi, ja stvarno ne bih da uđem u tu priču jer ne znam šta se to dešavalo između njih. Znam da to definitivno nije dobro po igrače, nije dobro to prepucavanje jer tako najviše ispaštaju igrači i videli smo da je i dosta igrača bilo povređeno tokom prvenstva. Veliki broj prozora, termina, moraće to da se uskladi. Evo tek su se završila prvenstva i odmah kreću reprezentativne obaveze, nemaš vremena da se odmoriš.“ 

DDK: „Igrao si i u Partizanu i u Zvezdi, odlazio si iz lige, vraćao se, koliko ti je to donelo u životu a koliko odnelo, ako možeš da nam kažeš?“ 

Milan Gurović: „Dobro pitanje, moj životni put je bio krivudav. Moj pokojni otac, bio je mesar, nije imao uticaja na moj razvoj na moju karijeru i na moje odluke. Za razliku od Marka Jarića, Rakočevića, Čabarkape čiji su očevi igrali košarku i mogli da ih usmere na pravi put, ja sam morao sam da se probijam i donosim odluke. Tek kad sam završio kariijeru video sam šta sam radio, a ujedno i gde sam grešio. Jedna od grešaka je bila to sto sam se vratio u Srbiju. Zašto? Smatram da ja nisam bio igrač za ovo podneblje, da je moje mesto bilo u Španiji jer sam ja ipak 2001. bio najbolje krilo Evrope. Jednostavno, ja ne znam šta mi se desilo da ja tako uradim, možda je to bila nostalgija jer sam mlad otišao u Grčku pa mi je nedostajala domovina. Onda su se zaređale neke loše odluke u životu. Prva loša odluka koju sam doneo bila je odbijanje Panatinaikosa i Željka Obradovića 2001. godine, ja mislim da sam ja jedan od retkih igrača koji je odbio takav klub kao što je Panatinaikos i jednog takvog stručnjaka kao što je Željko Obradović. Meni moj ego nije dozvoljavao da ja pređem preko nekih stvari i ja sam čoveka ladno odbio. Druga greška mi je bila odlazak u Vojvodinu, sad da me pitaš zašto sam to uradio, ne bih ti znao reći. Interesantno je da sam ja imao predugovor sa Tau Keramikom, sadašnjom Baskonijom sa kojom je trebalo da posle Švedske i kontinentalnog prvenstva na koje nas je vodio Dule odmah odem tamo. Međutim, ja sam raskinuo ugovor zato što, eto nije mi se svidelo to tada, ne znam stvarno što sam to uradio. To me je vratilo 10 koraka unazad u karijeri. Znaš, moraš da imaš sreće u životu, ne ti da sediš u kafiću i čekaš da ti se nešto desi, ne to, mislim na sreću generalno. Evo, otkriću ti nešto, 2001. godine pre Indijanapolisa bio sam na kampu Boston Seltiksa koji sam uspešno završio. Mene je 2002. godine jedan dan, bukvalno jedan dan delio od potpisa za Boston. Šta se desilo? Uoči finala sa Argentinom, bukvalno tog dana, tog jutra, ja sam sa Unikahom produžio ugovor, dobijamo Argentince, osvajamo zlato i sedamo posle u jedan kafić koji se zvao “Čemp“. Prilazi mi Džimi Obrajan, tadašnji trener Seltiksa i kaže mi da se izdvojimo malo i da popričamo. Ja sam tada znao šta hoće da priča, na jedno oko bio sam srećan zbog titule a na drugo puštam suzu jer je bilo kasno. Zatim još jedna greška. Kada sam napravio taj glupi potez i vratio se u Vojvodinu, negde u decembru mesecu tražili su me Sparsi, konkretno me je Greg Popović tražio jer su mu se na prvenstvu na kom je bio pomoćni trener Amerike svidele moje partije i u napadu i u odbrani. Pošto se Hido Turkoglu povredio pitao je mog menadžera, (tada nije bio Miško) da raskinem ugovor ali on nije hteo ni da čuje. To je to što se tiče mene i NBA lige, znam da sam mogao da igram tamo, to sam i dokazao protiv jednog Pola Pirsa.“ 

DDK: „Smatra se da je sezona u Crvenoj Zvezdi jedna od najboljih u tvojoj igračkoj karijeri. Bio si mvp lige, postavio si rekord od 45 poena na meču protiv FMP-a. Kako je ti vidiš?“ 

Milan Gurović: „Ja sam tada već bio iskusan igrač, bio sam tridesetdvogodišnjak, u nekom zanosu, na vrhuncu karijere jer ja smatram da igrač tek posle dvadeset sedme pokazuje šta stvarno zna. Ja sam tada igrao lepo, imao i ta dva dostignuća, ali ipak ostaje žal za tom titulom koju nismo osvojili jer sa ove tačke gledišta Partizan je 3 puta bio bolji tim od nas u tom momentu da se ne lažemo.“ 

DDK: „Da li su odlične partije 2001. i 2002. godine u Unikahi, pogotovo u Evroligi nagovestile dobre partije u Indijanapolisu?“ 

Milan Gurović: „To mi je zaista pomoglo da se izdignem. Uzmi pogledaj tim iz te godine, od Bodiroge pa na dalje svi mi smo u svojim klubovima bili jedni od vodećih igrača, nismo bili epizodisti. To je u dobroj meri dovelo do toga da mi budemo protagonisti i na evropskom i na svetskom prvenstvu. Mene malo nervira, što je to prvenstvo u Istanbulu 2001. godine malo palo u zaborav, u neki zapećak, to mene nervira. Mi jesmo ostvarili taj neviđeni rezultat sledeće godine, pa se to malo zaboravilo. Ja koliko se sećam mi smo bez poraza završili to prvenstvo, taj turnir, znači od početka okupljanja, pa do kraja turnira mi smo 9:0 seriju napravili.“ 

DDK: „Pominjao si trenere pa bih se malo vratio na to, kako je Dragan Šakota uticao na tvoj igrački razvoj?“ 

Milan Gurović: „Pa Dragan Šakota je moj košarkaški otac, to mogu slobodno da kažem. On je najzaslužniji za moj košarkaški razvoj.   Jer on kada je došao u Peristeri 1994./1995. pitao je Grke šta ja radim na poziciji 4, rekli su mu da sam ja 4 a on im je tada odgovorio: „Ne, ne ja njega vidim na 3, on kod mene od danas igra 3.“ Čovek mi je dao šansu. On je eto imao hrabrosti da tada u takvoj grčkoj ligi, koja je bila dosta jača nego ova sada pruži šansu meni. Dozvolio mi je da grešim, da se ispravljam i to je išlo iz utakmice u utakmicu. Ja sam mu zahvalan do kraja života što se toga tiče. Ja sam posle svakog treninga ostajao u sali dok ne ubacim 300-400 šuteva i on je to gledao. Sećam se jedne utakmice u Patri protiv Apolona gde se lomio rezulltat, a on je mene tada i puštao da igram, nije me ubacivao u ono “garbidge time“ kada je utakmica već rešena jer tada kada se meč lomi, tada se i pravi igrač, to sada i ja smatram i tako učim i svoje klince. Ja sam u tom meču dobio loptu na nekih 45 stepeni ali sam je dodao u ćošak jednom saigraču koji nije bio baš neki šuter. Šakota je uzeo tajmaut, izdrao se na mene, nije za novine sve šta mi je rekao, to su strašne psovke, mislim da možeš i da pretpostaviš. Tada sam najstrašnije vređanje doživeo od njega, rekao mi je još i ne budem li šutnuo u takvim situacijama, nikada neću postati igrač. Te njegove reči bila su neka prekretnica u mojoj glavi, da igrači nastaju kada rešavaju velike utakmice i da se tako postaje veliki igrač.“ 

DDK: „Čemu ti učiš svoje sinove, šta pokušavaš da im prebaciš od tvog znanja?“ 

Milan Gurović: „Znaš kako, oni su sada još mali, srednji mi ima 12 godina trenira već 2 u Mega Banjici (filijala Mege Bemax), a mali ima 8 i ne znam da li će on trenirati. Ja ga učim samo da se bori i ne odustaje, nikakav pritisak nema sa moje strane. Prvo ja nisam od onih roditelja koji deci nameću čime će se baviti i šta će raditi. Da se ne lažemo, ja bih voleo da on postane mnogo bolji igrač nego što sam ja bio,što je želja svakog roditelja. Znam kako sam trnovit put prošao da dođem do tog nekog nivoa i onda mi ga bude žao. Jer svi mi kada završimo neku karijeru imamo probleme sa: zglobovima, leđima, ishabani smo. Kad je već krenuo tim putem, samo neka se bori, ta borba za dokazivanjem, ta volja, to ne može niko da ti uzme. Ja ću biti tu da mu pomognem da ne greši, jer će on imati problem zbog mene. Uvek će biti na meti novinara koji će ga upoređivati sa mnom, a ja sam mu rekao da će tada morati da zaboravi da ja postojim i da će morati sam da gradi svoj put. Ako bude nešto od njega kao košarkaša neka bude, ako ne, Bože moj neka je živ i zdrav.“ 

DDK: „Te 2002. godine dosta priča je vezano za dan i veče pred meč sa Amerikom. Jednu od tih koja je glasila da Redži Miler nije znao tvoje ime je ispričao i Marko Jarić. Ispričaj nam šta se stvarno dešavalo tog dana?“  

Milan Gurović: „Pa ja sad ne znam, verovatno čovek nije znao kako se ja zovem i ko sam jer ja nikad nisam ni igrao tamo, al pretpostavljam da nije znao ni ko je Marko Jarić. Ja vaš projekat dosta poštujem jer sam ga čitao, nije fraza, stvarno sam čitao dosta tekstova o košarkašima pa tako i o meni gde stvarno lepo pišete i čestitam vam na radu od srca i imate moju podršku. Kod onog teksta koji ste za moj rođendan objavili ispravio bih samo jednu stvar. Niko mene nije palio da ja čuvam tog Redžija Milera jer su oni bili “veći igrači i šmekeri od mene“ pa su “napalili“ jednog Milana Gurovića. Taj Redži Miler ako nije znao ko sam ja sigurno nije znao ni ko je Marko Jarić. Meni nije bilo potrebno niko da me naloži, ja sam u svaku utakmicu ulazio sa 100% mogućnosti, a pogotovo u meč sa Amerikom u Indijanapolisu. Ja smatram da sam tog Milera dobro sačuvao i smatram da sam odradio dobar posao za svoj tim, a ta priča da su me oni “palili“ nema veze sa životom.“ 

DDK: „Ispričaj nam ti onda jednu anegdotu iz vremena sa reprezentacijom Jugoslavije?“ 

Milan Gurović: „Uh, pa evo: ima ta anegdota da je Svetislav Pešič uvek terao nas da šutiramo u parovima. Ja sam bio poznat po tome da sam izbegavao da šutiram baš sa tim Markom Jarićem. Znaš li zašto? Pa taj čovek nije mogao da veže 3 trojke jer svaki put kad smo šutirali od 10 lopti pola ode u tribine i onda sam ja morao da trošim kondiciju vraćajući ih. On je žargonski bombe i cigle bacao da sam ja nekad morao i ogradu da preskačem da bi ih vratio. Tako da ta njegova priča koju je kod Ivana Ivanovića pričao “ne pije vodu“.“ (Kroz smeh je ispričao Milan) 

DDK: „Kako si se osećao tokom meča, pogađao si trojke kad je bilo najbitnije, šta ti je bilo u glavi?“ 

Milan Gurović: „Uh, veruj mi ništa, da sam razmišljao puno verovatno ih ne bih pogodio. Jedino sam razmišljao da ću uzeti sledeći šut i “ili pokojnik ili pukovnik“ tako se kaže. Nisam razmišljao toliko jer nije bilo vremena za gubljenje bilo je 9 razlike, ne sećam se koliko do kraja. Mislim da je Bog umešao svoje prste, u smislu da nešto što čitav život radiš sa više od 100% mogućnosti Bog ti pomogne i vrati na najbolji način. Kada su me pitale kolege jesu li ti šutevi bili iz izgrađenih situacija, ja sam im rekao da nisu, to se tako jednostavno desilo. Ona 4. trojka koju sam ubacio pred kraj kojom smo poveli 77:73, ja sam morao da je šutnem, osetio sam posle ove 3 prethodne da će i ona ući. Pravog šutera neki magneti vuku da šutne kada je u seriji. Eto ona je ušla, Bog me pogledao i mi smo uradili to šta smo uradili. Moram da kažem čitajući komentare mnogih naših ljudi koji kažu da tim koji smo pobedili nije bio Dream-team. A ja ću reći da je to bio drimtim, u njemu je bilo 8 ili 9 all-star igrača kojima ugovor nije bio ispod 50 miliona. To je bio tim gde su: Majkl Filni, Šon Merion, Pol Pirs i Ben Volas imali šampionske titule. Kažu još da tu nije bio Onil, Kobi i ne znam ni ja više ko sve. Mi smo nažalost skloni da te naše uspehe omalovažavamo, hoću da kažem da njih dobiti na njihovom terenu nimalo nije bilo lako.“ 

DDK: „Da li su ti te trojke baš one najdraže u karijeri?“ 

Milan Gurović: „Svakako da jesu, davao sam trojke i 2001. i u Unikahi i u Zvezdi, u Barseloni, eto Barselonu sam baš trojkama odveo na final 4 u meču protiv Olimpije iz Ljubljane, koja je tada bila daleko druga Olimpija. Naravno, vrhunac svega je taj Indijanapolis i to su mi najdraže trojke u čitavoj karijeri.“ 

DDK: „Jesu li vam rekli nešto Američki košarkaši posle meča, kako su reagovali?“ 

Milan Gurović: „Mislim da nisu, sećam se samo da je Bodiroga otišao do njihove klupe i šmekerski uzeo peškir od Redžija Milera da se obriše, uzeo mu je meru da tako kažem. Osim Milera i Eltona Brenda iz Klipersa niko nije došao da čestita i da se pozdravi, oni su bili puni sebe, prepotentni, jer oni jedini ne podležu antidoping testu i misle da su nedodirljivi. Mislim da je to u nama probudilo neki bes, dodatni inat i želju.“ 

DDK: „Može li sadašnja reprezentacija da ponovi taj veliki uspeh iz Indijanapolisa?“ 

Milan Gurović: „Odmah da ti kažem da može sigurno. Dugo, Dugo, posle 2002 mi smo imali jednu krizu, ta nesrećna 2005. i Novi Sad u kojoj sam i ja nažalost učestvovao nas je dovela do toga da se zapitamo šta se događa sa nama. Mi smo zemlja koja je nepresušni izvor košarkaških talenata, pitanje je samo ko brusi te dijamante. Što se tiče ove reprezentacije mislim da će Sale Đorđević imati takve muke par dana pred početak koga će da odstrani a koga će da vodi. A mi sada imamo 15 igrača koji su san snova. Da počnem da nabrajam: Teo, Jović, Vasa Micić koji je eksplodirao, Joka, Beli, Bobi, Bogdan, Marko Gudurić koji je posle odlične sezone otišao u Memfis.“ 

DDK: „Hajde da te presečemo malo ovde, koliko si ponosan na njega, ti si u FMP-u dok si bio trener dosta radio sa njim?“ 

Milan Gurović: „Marko je sa 17 godina došao kod mene u FMP, ali ja sam njega od ranije znao. Sada ću morati malo da skrenem sa teme, ja karijeru završavam u Galati, opraštam se od košarke i sa drugom dolazim u Pionir. Bogdan Bogdanović, klinac tek napunio 18 godina trenirao sa Žitkom dolazi na probu u Partizan, završava sa njima trening i on i Radičević ostali posle tu malo da šutiraju. Bogdan koji me je znao od ranije, priđe mi i kaže: „E gde si Milane, šta ima, hoćeš malo da igramo basket?“ Ja kažem ajde malo 2 na 2 i u tom trenutku ja vidim za šta je sposoban. Ja ovo nikada nisam pričao i ovo je ekskluziva, jer je sada lako pričati o Bogdanu. Ja nazovem ljude iz Zvezde i kažem da momak još nije potpisao za Partizan, daj da ga dovedemo, a oni su mi rekli da je on iz Žitka, da ne znam... Ja sam u njemu tada video košarkašku snagu, video sam da će eksplodirati.  

Drugi slučaj je bio sa Kalinom,  ja pomoćni trener, igramo meč protiv Vojodine. Pre meča ja mu kažem: „Znaš li ti da ti vrediš mnogo više nego za Vojvodinu.“ On me pogledao sa čuđenjem „Je l vi to stvarno mislite?“ tada sam mu rekao da nastavi da radi i da će se isplatiti.

Gudurić je došao kao jedan mladi igrač, kao ispomoć. Tada nama falio jedan čovek. Doveo ga je Vlada Vukojičić, on je bio onako mladolik. Vidimo na prvom treningu da mali ima: bejbi fejs, kvalitet, volju, vidiš da je đavo. Ja mu priđem i kažem da treba igra normalno i da ga ništa ne zaustavlja. On počinje tada da igra jedan na jedan protiv proslavljenog našeg reprezentativca i da ga uništava. Ovaj ga odvede u ćošak i kaže mu verovatno da ne sme to da radi, da mu tako narušava autoritet. Vidim Marko stao i neće više da igra, ja ga pozovem i kažem mu da krene još jače da igra, da ga zgazi i da sam ja iza njega. Odvalio ga je posle toga. Dve godine je od toga prošlo, on je došao u FMP kod mene i mi smo po 5 sati dnevno radili, onda je došao i Ognjen Dorić.“ 

DDK: „Je li istina da Ognjen nije bio neki šuter?“ 

Milan Gurović: „Ulazim u halu FMP-a i kaže mi jedan igrač: „Treneru Gvozden Dobrić će doći na trening.“ Kakav bre Gvozden Dobrić pitam se ja, vidim da se mali zove Ognjen. On je lupao loptama u obruč i zato su ga prozvali tako. Dođem ja kod njega i pitam ga: „Gvozdene je l ti stvarno ne možeš da pogodiš?“ i on mi kaže: „ Pa ne mogu treneru, možete li vi da mi pomognete?“ „Sine, ja nemam čarobnu pilulu i čarobni štapić ja ono što imam je rad, i ti ako misliš da postaneš igrač posle svakog treninga ćeš morati po 200-300 šuteva da ispališ.“ On i dan danas to radi i postaće standardan u reprezentaciji jednog dana.“ 

DDK: „Vratio bih se samo malo na domaća takmičenja. Šta očekuješ od sledeće sezone Zvezde i Partizana?“ 

Milan Gurović: „Moram malo da skrenem sa teme samo, mi smo siromašna država ako poredimo neke druge. Ja bih voleo da i Zvezda i Partizan igraju Evroligu, to bi bilo kao Bolonja Fortitudo i Virtus Bolonja. Zamisli derbi Evrolige Zvezda-Partizan u punoj Areni, pa to bi bilo fantastično. Nažalost mi ta finansijska sredstva nemamo i videli smo da je Zenit dobio Vild Card samo zbog velikog budžeta. Evroligu na takmičarskom nivou možeš da igraš samo ako imaš puno para. Što se Zvezde tiče, ako hoce da budu respektabilan protivnik moraće da dovedu još par dobrih igrača.“ 

DDK: „Kako komentarišeš finale KLS-a?“  

Milan Gurović: „Imam par drugara navijača Partizana koji kažu da je Beron napravio četvorokorak, ja što sam video mislim da je napravio 4. Sa druge strane ti isti drugari nisu videli Drobnjakovu trojku iz auta 2006. godine. U moje vreme nije bilo video tehnologije i to nije moglo da se gleda, sada su sudije morale to da pregledaju jer je to i razlog zašto postoji onaj televizor. Volim da je sve pošteno, jer se na ovaj način obezvređuje takmičenje koje je već obezvređeno i koje se samo radi nekog da kažem prestiža igra.“ 

DDK: „Budućnost-Zvezda finale?“ 

Milan Gurović: „To je sve politički naduvano i to ne želim stvarno da komentarišem, mislim da je Zvezda pored svih incidenata i u Podgorici i u Beogradu nadigrala rivala i da Budućnost nije imala šta da traži. Zvezda je imala više želje da igra Evroligu i više je bila spremna. Greška Budućnosti je bila to nagomilavanje nekih stranaca koji nisu previše dobri, a na koje je bačen veliki novac. Kada imaš to nema te hemije u ekipi, to je legija stranaca, svi hoće loptu, svi samo jure statistiku a igranje za taj klub im ne znači previše. Budućnost je dovođenjem Kola i tih bivših NBA igrača zapostavila svoje koji su je i odveli u Evroligu, Gordića, Nikolića, Nikolu Ivanovića, a to im je bila greška.“   

DDK: „Pomenuo si odvajanje igrača ko ide ko ne, kako komentarišeš odluku selektora da ne pozove Nikolu Kalinića i Nemanju Nedovića oko koje se podigla prašina?“ 

Milan Gurović: „Veliko iznenađenje za mene, ne bih ulazio u to zašto ih nema, to oni između sebe znaju, to je veliki hendikep za nas. Ja smatram da je Nikola Kalinić morao da bude deo reprezentacije, ali kažem da opet tamo ima 15 vrhunskih asova. Dečko, iako je imao par povreda u Feneru, ne smemo da zaboravimo šta, i koliko je uradio za reprezentaciju. Njegova harizma i doprinos u napadu, a pogotovo, pogotovo u odbrani doprineli su mnogo da sada budemo to što jesmo.“ 

DDK: „Koga vidiš da će istupiti najviše za našu reprezentaciju, očekuje se Jokić?“ 

Milan Gurović: „Misliš da će Jokić? Pa znaš kako, razlika između košarke po FIBI i NBA košarke je ogromna, moje mišljenje je da ti treba određen kvalitet da igraš tamo ali recimo 15 poena u Evroligi je 25 poena tamo, pogotovo u regularnom delu. Ako pogledaš da im četvrtina traje duže, da se igra više 1 na 1, da se ne igra jako odbrana vidiš da to ima smisla. Ovde u Evroligi to tako ne može da prođe, ovde te udvajaju, utrajaju, igraju zonu, nemaš puno prostora. Po meni nije velika razlika između Ljulja i nekog Lilarda na primer. To možemo da pričamo koliko hoćemo, neko će reći: „Ovaj Gurović priča gluposti.“, ali ja sam ubeđen da je to tako.“ 

DDK: „Šta je onda problem, zašto dokazan Evroligaški igrač nema poverenje koje zaslužuje od trenera jedne NBA ekipe? Uzmimo primer Marka Gudurića koji je imao skoro 10 poena po meču, verovatno neće dobiti poverenje koje zaslužuje.“ 

Milan Gurović: „Moraće da se izbori za to. Uvek su oni bili skeptični prema svim Evropskim igračima, kakve god partije ovde pružali. Jednostavno smatraju da su oni i njihovi igrači najbolj, da je njihova liga najjača, a jeste. Moje mišljenje je da ako pričamo o njemu Marko mora imati određeno poverenje, ali će morati da se dokaže tamo.“ 

DDK: „Koja reprezentacija je po tebi favorit iz senke, koja može da napravi neko čudo? Ovo je ujedno i naše poslednje pitanje.“ 

Milan Gurović: „Pa ja priželjkujem novo finale između nas i Amerike, naravno treba doći do tu. Kanada sa: Marejem, Olinikom, Beretom i ostalih nekoliko igrača, mislim da su fenomenalni. Australija sa Benom Simonsom, Milsom, Inglsom, Bejnsom. Ne treba zaboraviti ni Grčku, Španiju, pa ni Argentinu sa Kampacom i Skolom. Biće interesantno, ali sa strane mislim da Kanada ima najveće šanse i može da iznenadi.“ 

Još jednom se zahvaljujemo Milanu Guroviću na sjajnom razgovoru u prelepom ambijentu njegovog kafića i želimo mu sve najbolje u privatnim i poslovnim planovima! 

Photo: (MN Press) 

Da li Partizan sa novim trenerom može do završnice ABA lige?